Ђурђевића Тара, Пљевља, Црна Гора
Смјештена уз ријеку Тару, у срцу предјела који су обликовали сурови планински крајолик, дубоки кањон и бескрајне шуме, Ђурђевића Тара је мјесто у којем се природа и живот човјека одувјек преплићу.
Ту је Тара вијековима урезивала свој пут кроз камен, стварајући један од најупечатљивијих предјела овог краја. Над њеним кањоном, највећим и најдубљим у Европи, који је због кристално чисте воде назван „сузом Европе“, стоји чувени петолучни мост на Ђурђевића Тари, изграђен 1940. године.
Али за оне који су рођени овдје или чији су коријени овдје, мост и кањон су само дио приче.
Јер завичај није само оно што се види.
Завичај су куће у којима се одрастало, земља која се обрађивала, воћњаци који су доносили род, стока о којој се бринуло, путеви којима се ишло и људи са којима се дијелио живот.
У том окружењу, настало је имање Брдо.
Како је настало Брдо
Према породичном казивању, име Брдо добило је по земљишту на страни, на којем су се налазили кукуруз и воћњак.
Прије него што је дошло у власништво фамилије Кљајевић, земљиште је обрађивала породица Остојић. Касније га је купио Драго Кљајевић (Благојев ђед) са својим синовима, а потом га је населио Миливоје Драгов Кљајевић са својом породицом.
Ипак Брдо тада још није било засебно имање какво данас познајемо. Било је дио много већег породичног имања, али дио на којем је Благоје и у младости проводио вријеме радећи на њиви и чувајући стоку.
Подјела великог породичног имања касније је извршена тако што су се сестре Божана и Мика одрекле у корист браће, а након што су га подијелили извлачењем „шоркова“ одредили су коме ће који дио да припадне. Тако је Брдо припало Благоју.
„Таранско благо“
За Благоја је Брдо било нешто посебно. У свом духу знао је да га назове „Таранским благом“.
Ипак, то није било нешто што је једноставно затекао готово. Он га је стварао. На земљи која је некада била дио великог породичног имања, почео је да уређује свој кутак, да га одржава, и да му постепено даје нови живот.
И управо зато је његова веза са Брдом толико снажна. Ту није само чувао оно што је наслиједио.
Ту је остављао свој траг.
Викендица
1. маја 1998. године започела је изградња викендице на Брду.
За Благоја је изградња куће била више од гадње једног објекта. Била је то прилика да на свом дијелу земље створи мјесто у које ће се враћати, мјесто за породицу и мјесто у којем ће сачувати везу са својим коријенима.
Почетак није био лак. Није увијек било довољно мајстора, људи су имали своје обавезе, а чекало се и да се окупе мобе.
У изградњи су помагали чланови породице, затим родбина, пријатељи и комшије. Посебну помоћ пружали су и таст и ташта из Ивањице.
Викендица није настала само од блокова, бетона и дрвета. Настала је од заједничког рада породице и љубави према мјесту којем се припада.
„Ђе је Милунка?!“
У свему томе Благоја је пратила његова супруга Милунка.
Живот на Брду није био само његова прича. Иза свега што је стварано стајали су заједнички рад, договор и породична подршка.
Једна мала анегдота то можда најбоље показује.
Када се проширивала качара, у послу су били Благоје, његов син, брат Павле и сестрићи Марко, Горан и Никола. Гледали су постављене стубове и заједно процењивали и расправљали да ли је све добро урађено.
А она је Благоје поставио питање:
„Ђе је Милунка?“
Јер, без обзира на то колико је људи било око њега, њен суд му је био посебно важан.
Брдо данас
Данас, када погледамо Брдо, не видимо само кућу, воћњак, качару и земљу.
Видимо године рада.
Видимо руке које су чистиле земљу, садиле, косиле и градиле.
Видимо човјека који је желио да сачува своје коријене.
Видимо његове шетње, разговоре, шале. Обичне дане који, тек када прођу, постану најљепше успомене.
Брдо зато није само имање.
Брдо је породица.
Брдо је успомена.
Брдо је завичај.
Брдо је Брџа.
„Још из снова буде мене Тарин кањон и стијене.
И орлове сањам суре како круже над клисуре.“