Коријени
Тешко је говорити о Благоју „Брџи“ Кљајевићу, а не говорити о Тари.
Она није била само мјесто његовог рођења, већ простор којем је припадао цијелог живота. У њеним шумама, ливадама и воћњацима учио је прве животне лекције, на њеном имању стварао је свој дом, а њој се увијек враћао, без обзира на то куда га је живот водио. За њега Тара није била само завичај – била је дио његовог идентитета.
Благоје Кљајевић Брџа, рођен је 7. априла 1956. године у Ђурђевића Тари, у кући свога стрица Јуја, као треће дијете Миливоја и Јелене Кљајевић.
Одрастао је у бројној породици, уз браћу Николу, Тома, Перишу и Павла, као и сестре Божидарку, Милојку и Ђуку, која је, нажалост, преминула још као дијете. Било је то вријеме када се није имало много, али се имало оно што је највише вриједило – слога, међусобно поштовање и ослонац једних на друге. Те вриједности остаће уз њега читавог живота.
Физички је подсјећао на оца Миливоја, док је од мајке Јелене наслиједио поглед и карактер. Био је живахан, понекад љутит и несташан дјечак, али увијек пун енергије и радозналости.
Дјетинство и младост
Дјетињство је проводио у природи, на обронцима Таре. Зиме су биле резервисане за санкање и скијање, док су љета доносила обавезе око стоке, косидбе и других сеоских послова. Када би се нашло времена за игру, играли су се фудбал, пловка, гужа и многе друге игре које су обиљежиле одрастање генерација са села.
Прва четири разреда основне школе завршио је у Ђурђевића Тари, а друга четири на Косаници. У школи је међу друговима био познат по надимку „Ризо“. По завршетку основне школе уписује Гимназију у Пљевљима. Био је добар ђак, с обзиром да су га по повратку из школе чекали радови на имању.
Студије
1976. године одлази у Крагујевац на студије. Најприје је уписао Природно-математички факултет, смјер хемија, да би касније наставио школовање на Правном факултету.
Током студија био је друштвен, вољен и цијењен међу колегама. Волио је пјесму, дружење, црногорско оро и звуке гусала. Тренирао је карате, играо рукомет и лако успостављао пријатељства. Захваљујући добрим односима са професорима и руководством факултета, дуго је радио у Студентском дому, гдје су га познавале бројне генерације студената. Иако му је до дипломе остало свега неколико испита, живот га је одвео другим путем.
Војнички живот
Одслужење војног рока није било нешто чему се радовао. У Југословенску народну армију отишао је тек са двадесет седам година и петнаест мјесеци служио у Нишу, гдје је стекао чин десетара.
И тамо је остао упамћен по свом смислу за шалу. Једном приликом представио се младим војницима као њихов командир и одржао им читав час, да би им касније, уз осмијех, открио истину и извинио се.
Током НАТО бомбардовања био је у резервном саставу лаке противваздухопловне јединице, када је унапријеђен у чин млађег водника. И тај период памти се по једној његовој шали – рекао је сину да је оборио авион, након чега се вијест, захваљујући дјечијој искрености, брзо проширила комшилуком.
Породица
На студијама је 1981. године упознао Милунку (тада Савићевић), жену са којом ће провести остатак живота. Вјенчали су се 1985. године, а њихова љубав крунисана је рођењем кћерке Драгане 1988. године и сина Драга 1991. године.
Породица је за њега увијек била највећа животна вриједност. Био је дубоко везан за своје најближе, али и за ширу фамилију, чувајући породичне везе, обичаје и коријене.
Највећи понос били су му дјеца, а највећа жеља да и она једнога дана створе своје породице.
Посао
Још као младић говорио је да жели да створи нешто своје. Та жеља никада га није напустила.
Није волио да ради за друге. Најдуже је био запослен у трикотажном предузећу „Слога“, али је сваки слободан тренутак користио за рад на свом имању на којем се није штедио.
Једном приликом, након кратког рада на дистрибуцији дневних новина, одлучио је да напусти тај посао. Касније је, уз осмијех, препричавао како је једног кишног јутра покушавао да истовремено држи кишобран и заштити новине од влаге, и кад је канула кап на новине схватио је да то није посао у којем се проналази.
Када му је понуђен посао у копу Рудника угља, кратко је одговорио:
„Јесте, па да плаћам своје лијечење касније.“
Тај одговор најбоље је говорио о његовом начину размишљања.
Брџа кроз живот
Они који су га познавали најчешће су га описивали као прецизног, дисциплинованог, одговорног и озбиљног човјека.
Није подносио лаж и лијеност, али се искрено радовао успјесима других. Био је човјек који је помагао кад год је могао, не очекујући ништа заузврат.
Иако је на први поглед дјеловао озбиљно, имао је препознатљив смисао за хумор који је знао да разведри свако друштво.
Био је вјерник, али као и многи људи његовог краја изузетно је држао до обичаја. Није често говорио о животним начелима, али их је свакодневно живио. Вјеровао је да човјек другоме не треба да чини оно што не би желио да неко учини њему.
Најтежи тренуци у животу били су му смрт родитеља, губитак синовца Владана 2013. године и смрт најстаријег брата Николе (Зека) 2020. године.
Ипак, живот му је донио и велику радост – рођење унуке Нађе. Посебно га је испуњавало када би је видио на свом имању. Недуго прије смрти обновио је стару љуљашку на којој су некада одрастала његова дјеца, радујући се дану када ће се на њој љуљати и његова унука.
Нажалост, није дочекао да Нађа на том мјесту створи своје успомене.
Последње године
Годинама је, заједно са супругом Милунком, стрпљиво градио и уређивао своје имање. Подизао је викендицу, садио и његовао воћњак, постављао ограде и уређивао сваки педаљ земље. Ниједан посао није му био тежак ако је знао да иза њега остаје нешто што ће трајати.
Послије кратке и подмукле болести преминуо је 5. марта 2024. године у Клиничком центру Црне Горе у Подгорици.
Остала му је неиспуњена жеља да посљедње дане живота проведе шетајући својом Таром. Испунила му се, међутим, она друга – да почива на свом имању.
Иза себе није оставио само уређено имање, воћњаке и успомене. Оставио је примјер да се живот гради радом, поштењем, породицом и вјерношћу својим коријенима.
Његово име данас живи кроз сјећања породице, пријатеља и свих који су га познавали. А свако ко дође на Тару, међу воћке које је садио и стазама којима је годинама корачао, лако ће разумјети зашто је управо ту било мјесто које је највише волио