Коријени
Благоје Кљајевић Брџа, рођен је 7. априла 1956. године у Ђурђевића Тари, у кући свога стрица Јуја, као треће дијете Миливоја и Јелене Кљајевић.
Одрастао је у бројној породици, уз браћу Николу, Тома, Перишу и Павла, као и сестре Божидарку, Милојку и Ђуку, која је, нажалост, преминула још као дијете. Било је то вријеме када се није имало много, али се имало оно што је највише вриједило: слога, међусобно поштовање и ослонац једних на друге. Те вриједности остаће уз њега читавог живота.
Дјетинство
Дјетињство је проводио у природи, на обронцима Таре. Зиме су биле резервисане за санкање и скијање, док су љета доносила обавезе око стоке, косидбе и других сеоских послова. Када би се нашло времена за игру, играли су се фудбал, пловка, гужа и многе друге игре које су обиљежиле одрастање генерација са села.
Прва четири разреда основне школе завршио је у Ђурђевића Тари, а друга четири на Косаници. По завршетку основне школе уписује Гимназију у Пљевљима. Био је добар ђак, с обзиром да су га по повратку из школе чекали радови на имању.
Студије
1976. године одлази у Крагујевац на студије. Током студија био је друштвен, вољен и цијењен међу колегама. Волио је пјесму, дружење, црногорско оро и звуке гусала. Тренирао је карате, играо рукомет и лако успостављао пријатељства. Захваљујући добрим односима са професорима и руководством факултета, дуго је радио у Студентском дому, гдје су га познавале бројне генерације студената. Иако му је до дипломе Правног факултета остало свега неколико испита, живот га је одвео другим путем.
Војнички живот
Одслужење војног рока није било нешто чему се радовао. У Југословенску народну армију отишао је тек са двадесет седам година и петнаест мјесеци је служио у Нишу, гдје је стекао чин десетара.
И тамо је остао упамћен по свом смислу за шалу. Једном приликом представио се младим војницима као њихов командир и одржао им читав час, да би им касније, уз осмијех, открио истину и извинио се.
Током НАТО бомбардовања био је у резервном саставу лаке противваздухопловне јединице, када је унапријеђен у чин млађег водника.
Породица
У Крагујевцу, тотом студија упознао је Милунку (тада Савићевић), жену са којом ће провести остатак живота. Вјенчали су се 1985. године, а њихова љубав крунисана је рођењем кћерке Драгане и сина Драга.
Породица је за њега увијек била највећа животна вриједност. Био је дубоко везан за своје најближе, али и за ширу фамилију, чувајући породичне везе, обичаје и коријене.
Са посебном радошћу дочекао је рођење унуке Нађе и посебно га је испуњавало када би је видио на свом имању.
Брџа кроз живот
Они који су га познавали најчешће су га описивали као прецизног, дисциплинованог, одговорног и озбиљног човјека.
Држао је до породице на окупу, до пријатеља и до односа међу људима. Умио је да саслуша, да помогне, да позове онда када зна да некоме разговор значи. Тешко је подносио животне губитке родитеља, синовца Владана и најстаријег брата Николе.
Такође, познато је да Благоје никада није био човјек који је истински припадао туђем послу и није волио да ради за друге. Једном приликом, након кратког рада на дистрибуцији дневних новина, одлучио је да напусти тај посао. Касније је препричавао како је једног кишног јутра покушавао да истовремено држи кишобран и заштити новине од влаге, и кад је канула кап на новине схватио је да то није посао у којем се проналази, што је изазивало осмјех код саговорника и њега самог.
И то није било што није волио да ради, напротив. Радио је много и знао је да засуче рукаве. Али је вјеровао да човјек највише вриједи онда када ствара нешто своје. Зато је највише себе оставио на свом имању. Није га градио да буде најљепше. Градио га је да буде његово.
У послу на имању умио је и да „плане“. Хтио је да све буде баш онако како је замислио. Али љутња код њега није умјела дуго да остане. Врло брзо би и сам почео да се смије, па би тако насмијао и све око њега.
Имао је снажан карактер и чврсте ставове, али иза озбиљног израза лица крио се човјек који је знао да насмије друге.
Одлазак
Послије кратке и подмукле болести преминуо је 5. марта 2024. године у Клиничком центру Црне Горе у Подгорици.
Остала му је неиспуњена жеља да посљедње дане живота проведе шетајући својом Таром. Испунила му се, међутим, она друга, да почива на свом имању.
Иза себе није оставио само уређено имање, воћњаке и успомене. Оставио је примјер да се живот гради радом, поштењем, породицом и вјерношћу својим коријенима.
